ПРИЗРЕНСКО – ТИМОЧКИ ДИЈАЛЕКАТ
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ [1]
Стандардни (књижевни) језик је званични језик који има уређену правописну и граматичку норму. Књижевним језиком говоре и пишу образовани људи, сви они који се обраћају јавности (политичкој, научној или школској), пишу новинске, научне, стручне и књижевне текстове, уџбенике.
Поред стандардног језика на територији Србије срећемо и другачије говоре. То су народни говори који су карактеристични за одређено језичко подручје. Они нису систематски уређени и немају одређену норму, али људи њима говоре. Другачије се називају дијалектима. Наука која се бави проучавањем тих говора назива се дијалектологија. Дијалектологија нам помаже не само да се упознамо са структуром живог народног говора него и да пратимо развојне путеве појединих фонетско-морфолошких промена.
Српски језик припада штокавском наречју (у српскохрватском језику наречја су се делила на чакавско, кајкавско и штокавско).
Према рефлексима старога гласа Ѣ, сви штокавски говори деле се на три веће скупине: екавске (Ѣ = Е : млеко, дете, вера), ијекавске/јекавске (Ѣ =ИЈЕ/ЈЕ : млијеко, дијете, сјено, вјера) и икавске говоре (Ѣ = И : млико, дите, вира, липо).
Екавски говори деле се на: призренско-тимочки, косовско-ресавски и шумадијско-војвођански.
Призренско-тимочким (шопски, торлачки) дијалектом говори се од Призрена на југу до реке Тимок на северу. Његова источна граница простире се јужно од Зајечара, дуж границе са Бугарском, до границе са Македонијом, а западна од границе са Албанијом преко Дечана и Вучитрна до Сталаћа. Међутим, када је језик у питању никада са сигурношћу не можемо повлачити границе. Таквих граница у дијалектологији нема. Међу говорима који се налазе у непосредном суседству увек има преплитања и укрштања говорних особина.
У призренско-тимочки дијалекат убраја се и говор лесковачког краја. Лесковачки говор као посебни облик јужноморавскога наречја, који се одликује изразитим особинама једнога давно оформљенога језика читавог лесковачког региона, представља изванредан материјал не само о духовном животу овога дела јужне Србије него и пружа обиље података за проучавање развоја нашег књижевног језика.
Неке од особина лесковачког говора:
[1](Вукови записи, СКЗ, Београд, 1964. страна 21)
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ [1]
Стандардни (књижевни) језик је званични језик који има уређену правописну и граматичку норму. Књижевним језиком говоре и пишу образовани људи, сви они који се обраћају јавности (политичкој, научној или школској), пишу новинске, научне, стручне и књижевне текстове, уџбенике.
Поред стандардног језика на територији Србије срећемо и другачије говоре. То су народни говори који су карактеристични за одређено језичко подручје. Они нису систематски уређени и немају одређену норму, али људи њима говоре. Другачије се називају дијалектима. Наука која се бави проучавањем тих говора назива се дијалектологија. Дијалектологија нам помаже не само да се упознамо са структуром живог народног говора него и да пратимо развојне путеве појединих фонетско-морфолошких промена.
Српски језик припада штокавском наречју (у српскохрватском језику наречја су се делила на чакавско, кајкавско и штокавско).
Према рефлексима старога гласа Ѣ, сви штокавски говори деле се на три веће скупине: екавске (Ѣ = Е : млеко, дете, вера), ијекавске/јекавске (Ѣ =ИЈЕ/ЈЕ : млијеко, дијете, сјено, вјера) и икавске говоре (Ѣ = И : млико, дите, вира, липо).
Екавски говори деле се на: призренско-тимочки, косовско-ресавски и шумадијско-војвођански.
Призренско-тимочким (шопски, торлачки) дијалектом говори се од Призрена на југу до реке Тимок на северу. Његова источна граница простире се јужно од Зајечара, дуж границе са Бугарском, до границе са Македонијом, а западна од границе са Албанијом преко Дечана и Вучитрна до Сталаћа. Међутим, када је језик у питању никада са сигурношћу не можемо повлачити границе. Таквих граница у дијалектологији нема. Међу говорима који се налазе у непосредном суседству увек има преплитања и укрштања говорних особина.
У призренско-тимочки дијалекат убраја се и говор лесковачког краја. Лесковачки говор као посебни облик јужноморавскога наречја, који се одликује изразитим особинама једнога давно оформљенога језика читавог лесковачког региона, представља изванредан материјал не само о духовном животу овога дела јужне Србије него и пружа обиље података за проучавање развоја нашег књижевног језика.
Неке од особина лесковачког говора:
- Номинатив као један општи падеж који је обично једнак акузативу за изражавање свих значења косих падежа ( из Лесковац, према Лесковац, у Лесковац, о Лесковац...);
- Чување вокалног Л : цел, дел, бил, дошал, видел, имал...
- Чување полугласа Ь : сЬг, дЬн, тЬнко....
- Нема инфинитива. Замењује се конструкцијом да + презент: ће да дођем, почеја да работи, ће да идемо, ћу да питам...
- Удвајање личних заменица: мене ми казаја, њему му однеси, тебе те питаја...
- Не постоје збирне именице на –ад, већ развој суплетивних (допунских) облика: пилики, телики, прашчики, гушчики.....
- Употреба заменица: гу, га, ги : видо гу, пита га, позва ги...
- Скраћивање облика императива: држ, беж, диг се, глеј...
- Употреба речи без гласа Х : леб, ладно, аљина, ајдук, греови...
- У императиву не налазимо сибиларизацију код гласова К, Г и Х: сечите, печите...
- Жмије ко сојка на југовину.
- Утепује се ко маче од таван.
- Збраја се ко терајеж.
- Надуја се ко да је с осе спаја.
- Прати ме ко куче тојага.
- Пожурија ко жељка преко угар.
[1](Вукови записи, СКЗ, Београд, 1964. страна 21)